O populizmu
Opšta politika, Politička teorija (Differentia Forum)
SOURCE: www.differentia-nis.org
Populizam je slabost i legitimna pretnja svakom demokratskom društvu, a još više društvu u razvoju. Populizam, međutim, nije rezervisan za delovanje političkih partija, već se njim služe i mediji kako bi obezbedili veću popularnost i profit. Iz uskopolitičkih interesa koji se realizuju u ekonomskoj isplativosti, populizam ugrožava kulturu političkog delovanja i izražavanja, ali i potkopava temelje demokratije.
Radi lakšeg prepoznavanja populizma u svakodnevnoj medijskoj i stranačko-političkoj slici, navodimo šta o njemu govore relevantni autori.
Dr Nebojša Popov
Časopis Republika, br. 232
Populizam kao poredak karakteriše izvesna otvorenost za “vertikalnu pokretljivost” ne samo “kadrova”, nego i “ljudi iz mase”. U tome je i glavna razlika prema poznatim sistemima totalitarizma (staljinizam, fašizam i nacizam) koji su bili zatvoreniji i rigidniji prema onima koji se – ideološki, politički i socijalno – ne uklapaju u vladajući poredak. I njima, raznim ideologijama, strankama, medijima, nevladinim organizacijama, u populizmu je prepušten izvestan prostor, što je nezamislivo za autentični totalitarni sistem. Taj prostor je širi i tolerancija veća ukoliko je jezgro režima stabilnije, a sve uži kada je i sam režim ugrožen. Populizam kao pokret, a još više kao poredak, počiva na osobenom savezu interesa malih i velikih, sitnih i krupnih, koji srazmerno svojoj moći grabe svoj deo ratnog plena. Kao što je nekada fasada samoupravljanja skrivala razne uzurpacije vlasti i imovine, tako sada tu ulogu ima nacionalistička retorika preko koje se prepoznaju “prijatelji” i “neprijatelji” a koja skriva razbojništvo i lopovluk.
U otporu ratnoj politici režima obično je učestvovalo nekoliko desetina ili stotina ljudi, ponekad i nekoliko desetina hiljada, ali otpor nije bio dovoljno snažan da zaustavi već zahuktalu stihiju nacionalizma i populizma i već pokrenutu spiralu nasilja. Ni u javnosti antiratne akcije nisu imale veći odjek; režimski mediji su ih bojkotovali (i napadali), a nezavisni potcenjivali. Zbog toga su razni oblici otpora ostali uglavnom skriveni delovi istorije.
“Stari režim” je dugo odlagao legalizaciju političkih stranaka, a ni njihovi osnivači nisu u tom smeru baš hitali, mada je neka vrsta opozicije najsnažnija bila u Beogradu. A kada su krenuli u taj proces, osnivači stranaka su nastojali da one budu sveobuhvatne, da okupe bezmalo čitav narod, čime ostaju u matrici populizma. Prihvatanje ideologije etnonacionalizma ili pasivan odnos prema njemu od strane većine nastupajućih opozicionih lidera sputava nastanak i same opozicije kao uvažene institucije. Takve stranke su, u stvari, kvazipokreti. To naročito važi za Srpski pokret obnove i Demokratsku stranku. Obe su zbog toga već na početku bremenite unutarnjim sukobima i rascepima (iz obe je nastalo nekoliko stranaka).
Populistički režim, naime, prihvata sve one koji ne dovode u pitanje jezgro vlasti, koji pristaju da ga dekorišu kao pluralistički, čak i parlamentarni poredak, a da im je za uzvrat dopušteno da se i sami ponešto okoriste preko učešća u vlasti.
Najuputnije je ispitivati, i iskušavati, snagu društva da napravi zaokret od populizma ka demokratiji. Prva barijera je, svakako, politička. Vlast, očigledno, ne pristaje na izbornu smenu vlasti, a društvo još ne pokazuje da ima dovoljno snage da je na to primora. A ta snaga zavisi ne samo od potreba i aspiracija raznih aktera, već i od razvoja kulture, pre svega kritičke misli, te od snage želje i volje državljana da izađu iz spirale nasilja.
Oslonac za zaokret od populizma ka demokratiji može se naći i u onom delu kulturne i političke tradicije koji je prekriven zaboravom. Još je Dositej Obradović, na samom početku stvaranja Srbije modernog doba, primetio da će se Srbi vremenom izbaviti od Turaka i osloboditi, ali ako narod “ne počne otresati od sebe sujeverje i ne iskoreni onu drevnju i bogomrsku vrazdu i mrzost na zakon, oni ce sami sebi biti Turci i mrzitelji”. Bez iluzija koje je imao Dositej, kao i drugi prosvetitelji, da je moguće iskoreniti razorne sile u pojedincu i narodu, dovoljno bi bilo ukloniti “mrzost na zakon” da bi se zakoračilo u savremenu civilizaciju i prihvatila vladavina zakona. Tako nešto je bilo zamislivo Dositeju, Srbinu i kosmopoliti, ali je bilo strano i mrsko ne samo neukim i primitivnim ljudima, nego i velikanima, poput Vuka Karadžića i Njegoša, koji su bili skloni zabrani izdavanja dela Dositeja Obradovića. Dositejev smer su, međutim, sledili i drugi umni i uticajni Srbi, i liberali i socijalisti (pomenimo samo Jevrema Grujića, Vladimira Jovanovića, Dragišu Stanojevića, Svetozara Markovića i Jovana Skerlića), koji su težili uspostavljanju ravnoteže i skladu između spoljne slobode – nacionalnog oslobođenja i suverene države – i unutarnje slobode – slobode državljana; i ništa im nije smetalo da, poput Dositeja, budu i Srbi i kosmopolite. Borba za slobodu i demokratiju pretpostavlja i oslobađanje od raznih fikcija – o slavi i veličini, na primer, ali i od fiksacija – za prostor, teritorije i državne granice, za “etničku čistotu”, za mistiku geopolitike, starih mitova i legendi i nove oblike praznoverja.
Nikola Samardžić
List Danas, 9.10.2007.
U Srbiji je dugo trajanje partijskog monizma okončano transformacijom u šovinistički, zatim i kleromilitaristički populizam.
Srpski populizam pojavio se, između ostalog, u kontekstu postepene degeneracije i relativizacije antifašizma. Revitalizacija totalitarizma, u populizmu, dopuštala je sinkretizam svih kolektivističkih snaga i ideologija. Upravo zahvaljujući njihovoj vitalnosti, koja je imala prostrane društvene osnove, populizam je postao zvanična državna politika.
Počeci populizma nisu u Osmoj sednici, niti je populizam zaustavljen Petog oktobra.
Populistička politika obnovljena je posle 12. marta 2003. novom zvaničnom politikom prema Kosovu, u odnosu na nastavak i smisao tranzicionih reformi, i zvaničnim poricanjem, nekad i glorifikacijom zločina iz najnovije prošlosti.
Milan Milošević
Nedeljnik Vreme, br. 430
Od Ljotića do drugog Požarevljanina Miloševića, populizam je od marginalne postao dominirajuća pojava koja sprečava liberalizam, parlamentarizam i modernizam…
Popov zapaža da ipak postoji velika razlika između ovih totalitarnih ideologija stranaka i pokreta, a njih samo populizam može da objedini upravo protiv mogućih i pretećih promena koje bi dovele u pitanje opstajanje i čitavog populizma i njegovih suprotstavljenih frakcija, oličenih u SPS-u, JUL-u, SPO-u, SRS-u.
Kriza režima i države se produbljuje zato što populizam po pravilu ne gradi već razara institucije koje osvoji.
Populizam obuhvata etnonacionalizam, tačnije onu komponentu koja uzima u obzir samo poreklo, to jest tretira naciju kao biološku zajednicu.
Populizam se najčešće javljao na periferiji i poluperiferiji razvijenog sveta u liku agrarnih pokreta kao i u liku nekih urbanih pokreta, kao što je peronizam u Argentini. Kod ruskih narodnjaka u nekim frakcijama populizam traži da se preskoči istorijska etapa kapitalizma. U našem slučaju to je, kako uočava Popov, sinkretistička ideologija koja obuhvata vrlo različite elemente, od patrijarhalne ideologije, preko izvesnih elemenata fašizma i socijalizma, ali to je pre svega ideologija i pokret koji je prvenstveno protiv – protiv individualizma, parlamentarizma, liberalizma, feminizma, semitizma – drugim rečima, protiv promena koje nagoveštava moderno doba.
Za njega je populizam vrh ledenog brega ispod koga se skrivaju temeljni problemi i demokratizacije i parlamentarizma i krize države. Trkulja pokazuje kako je taj nacional-populizam imao ključnu ulogu u nastajanju, uzdizanju i održavanju režima Slobodana Miloševića…
Trkulja podseća kako su ideološku potporu nacionalnom populizmu tada dale najznačajnije kulturne institucije: SANU, SPC, neki istaknuti pojedinci, ali i Beogradski univerzitet je 1988, a naročito januara 1989, imao veoma važnu ulogu u davanju podrške ovom režimu i nacional-populizmu. Trkulja je skeptičan što se tiče prognoze da bi uskoro moglo doći do brzih bitnih promena. On u tom kontekstu pominje jedan tekst Ištvana Deaka, koji primećuje da je u ovom delu Balkana u poslednjih sto godina bilo više različitih ideologija i svi su pokreti bili prolazni, stalan je bio nacionalizam.
Ivan Vidanović
Rečnik socijalnog rada
Populizam označava političku orijentaciju koja teži da privuče pažnju i podršku što većeg broja stanovnika. Populizmom se najčešće obećavaju nerealne beneficije socijalno ugroženim grupama pre nego stvarni ekonomski i socijalni interesi i razvojni programi.
Dr Danica Popović
List Dnevnik, 27.9.2004.
Kod nas je na sceni sirovi populizam i mi smo u nekoj vrsti permanentnog predizbornog stanja. U takvim uslovima nema reformi i ja ne vidim prostor za bilo kakav zaokret…
Milutin Mitrović
Magazin Ekonomist, br. 235
Jedan od najpoznatijih analitičara populizma Pol Tagart (Paul Taggart) tvrdi: “Populizam je postao instrument progresivista, reakcionara, demokrata, autokrata, levice i desnice. Razlog za njegovu visoku adaptabilnost je u činjenici da je ‘bez duše’: njemu nedostaje veza sa fundamentalnim vrednostima. Dok se ideologije zasnivaju na vrednostima, on ideologije eventualno koristi kao privremeno sredstvo za dolazak ili očuvanje vlasti”.
Francuski politolog Iv Meni (Yves Meny) u jednom intervjuu kaže da ga je na proučavanje populizma navela “intelektualna frustracija”, od koje, čini se, pati sve veći broj ljudi sklonih razmišljanju. “Populizam je”, kaže on, “ideologija mase – apsolutna i totalna – koja preti da zameni najvredniju od socijalnih konstrukcija – demokratiju.”
Demokratija je neophodna da bi populizam došao na vlast i tako je destruisao. Staljinu nije bio potreban populizam, jer je on na vlast došao nedemokratskim putem i ostao na njoj do smrti, ne brinući ni malo o izbornim farsama.
Budući da duguje demokratiji svoju egzistenciju, populizam, formalno, nikada ne napada demokratske institucije, već ih podjarmljuje kontaminirajući ih svojim poslušnicima i tvrdeći da tako ima potpuni demokratski legitimitet. Ekonomski populizam levice sastoji se, pre svega, u radikalnoj kritici kapitalizma, zaboravljajući da definiše za šta je ona danas.
Naime, karakteristika populizma da je da bespoštedno i vulgarno napada suprotnu stranu, stvarajući tako konture svoje pseudo ideologije. Taj sistem negativnog marketinga, isticanje manjkavosti tuđeg proizvoda, a ne kvaliteta sopstvenog, vodi ka postepenoj društvenoj degradaciji.
Karakterističan je primer italijanske političke scene, na kojoj je Berluskoni nametnuo levici da ga napada i ruži na njegovom terenu, gde je mnogo slabija, umesto da nudi jasna i izvodljiva reženja boljeg funkcionisanja države. Malo je prostora i još manje smisla da bismo se ovde bavili, recimo, relativno uspešnim populizmom jednog Velje Ilića, ili neuspešnim Vojislava Koštunice.
“Karakteristika je populiste”, kaže Meni, “da javno govori ono što se obično priča uz čašicu pića“. Kod neumerenih, ili onih kojima je ciljna grupa najniži segment mase, jezik poseže za vulgarnostima, kao što je to činio Šešelj, na primer. Tako se stvara plodno tle za popunjavanje distance koju građani osećaju prema eliti. Već se činom izbora predstavnika naroda u demokratiji konstituiše princip elite, koji populisti žele svim silama da razbiju i zato raznim igrama u vrhunske institucije ubacuju što primitivnije i nekvalifikovanije svoje pristalice.
Populizam je nastao krajem devetnaestog veka u Americi kao reakcija na korupciju i dominaciju kapitalističkih oligarhija. Danas smo svedoci da ga obilato ima svuda, te da se, od antidemokratske patologije s kraja proteklog veka, pretvorio u legitimni oblik vladanja za koji čak neki sa levice smatraju da je forma moderne demokratije.
Tekst je preuzet sa sajta Centra za građansku politiku i kulturu Differentia
