Decentralizuj me nežno (2 deo)
Regionalizam i decentralizacija
AUTHOR: Milan Marinković
SOURCE: www.differentia-nis.org
UBI BENE, IBI PATRIA! Namera prethodnog dela analize bila je da što je moguće jednostavnije definiše pojam decentralizacije i njene osnovne karakteristike. U ovom nastavku će akcenat biti na pojedinim implikacijama i konsekvencama ovog procesa.
Ako postoji nešto zbog čega bih se posebno obradovao decentralizaciji, ne računajući već prethodno navedene razloge, onda je to uticaj koji će ona imati na promene u modelu organizacije političkih partija, kako po vertikali, tako i po horizontali. Pod uslovom, razume se, da je u dogledno vreme doživimo, što, opet, sa ovakvom vlašću (ali i opozicijom!), ne deluje mnogo verovatno. U ovome se u stvari i krije opsesivan strah stranačkih vrhuški od decentralizacije. Sve što preti da ograniči kontrolu i moć koju oni trenutno drže u rukama – a taj princip, kao što znamo, traje neprekidno od samog začetka višestranačja u Srbiji – neprihvatljivo je za srpske političke glavešine.
To važi i za one stranačke voždove koji se deklarativno zalažu za decentralizaciju, ma kako to kontradiktorno zvučalo. Voleo bih da grešim, ali mi neki đavo šapuće da je njihov bazični motiv da podržavaju decentralizaciju ništa drugo do latentna fantazija o tome da najzad i oni sami zagospodare “životom i smrću” lokalnih podanika. A kad već za to nemaju nikakvih izgleda na nivou vrhovne vlasti, onda bar da budu “glavni u svom srezu”. Ponavljam – voleo bih da grešim
U tom kontekstu ujedno počiva najveća opasnost za uspešno sprovođenje decentralizacije. Znajući u kakvoj državi živimo, postoji realna bojazan da pod firmom navodne “decentralizacije” dobijemo nešto što je čak gore od trenutnog stanja – multiplikovanu centralizaciju. U tom slučaju bismo umesto jednog Beograda koji nam “pije krv” imali nekoliko takvih “krvopija”. Novoformirani glavni gradovi (ili administrativni centri, whatsoever) regiona bi za gravitirajuća područja postali ono što je Beograd sada za ostalu Srbiju. Građani Aleksinca, Svrljiga, Bele Palanke itd. bi kukali na Niš kao verovatnu prestonicu tog dela zemlje; Novi Sad bi bio na meti nezadovoljnih Vrbašana, Mitrovičana i drugih; Kragujevcu bi prigovarao ostatak Šumadije…; i tako u nedogled.
Slično kao kod “reforme” pravosuđa. Glavonje s vrha bi po svoj prilici formirale nekakav “Visoki savet za decentralizaciju” i na tajnim sastancima bi se dogovorili kako da obave tu rabotu, a da pritom njihova masna dupeta ostanu netaknuta. Zatim bi nam razni homeni i homenčići objasnili da je to najbolje rešenje, da su tu angažovani najeminentniji stručnjaci te prema tome – stvar ne mož’ da omane. I dok se mi osvestimo i ukapiramo da su nam po ko zna koji put prodali rog za sveću, oni će već zaposesti “decentralizovane” funkcije. Još će nam garant onako s visine poručiti: tražili ste decentralizaciju, dali smo vam je i šta sad više ’oćete?! Ideja decentralizacije bi se tako pretvorila u sopstvenu suprotnost.
Uspemo li, pak, da izbegnemo rečenu zamku, moći ćemo da posmatramo stvar sa daleko više optimizma. I što je takođe jako bitno: stvara se uslov da se sinhronizovano sa decentralizacijom izvrši suštinska promena izbornog sistema. Najpre bi broj poslanika u republičkom parlamentu bio značajno redukovan tako što bi se izjednačio sa brojem ustanovljenih regiona unutar države. Po nekoj mojoj slobodnoj proceni, optimalan broj regiona i (republičkih) poslanika kao njihovih predstavnika bi se kretao između 50 i 70. Građani bi u okviru regiona u kojima žive birali konkretne ljude u skupštinski saziv po principu – 1 region = 1 poslanik. Bez obzira da li bi neko bio izabran kao reprezent političke stranke ili kao samostalni kandidat, poenta je u tome da bi se birale ličnosti sa imenima i prezimenima kojima partije ne bi mogle – kao što je sada slučaj – da oduzimaju mandate, već bi za svoj rad odgovarali isključivo onima koji su ih neposredno izabrali – građanima svojih regiona. Identičan princip bi bio primenjen i kod regionalnih izbora pri čemu bi regionalni poslanici bili delegirani iz pripadajućih okruga. I sve tako do najbazičnijih (a ne najnižih, sic!) nivoa upravljanja.
PHOTO: www.differentia-nis.org
Regioni koji su fizički povezani bili bi integrisani u autonomne oblasti (pokrajine). Najlogičnije bi bilo da ove oblasti budu: Vojvodina, Beograd, Šumadija, Istočna Srbija, Južna Srbija i Sandžak. Koliko će se koja od ovih oblasti, ali i regiona unutar njih, ekonomski i kulturno razviti zavisiće isključivo od njih samih jer će im svima biti omogućene jednake početne šanse. Nije isključeno da Beograd i u takvoj konstelaciji bude najrazvijeniji (premda lično tipujem na Vojvodinu), ali će tada njegov primat biti apsolutno zaslužen pošto niko neće imati moralno pravo da ga optuži kako je taj “uspeh” izvojevao zahvaljujući povoljnijoj startnoj poziciji. Pomenuću i Italiju kao odličan primer države čiji glavni grad ne samo da nije najbogatiji i najrazvijeniji, nego višestruko po tom pitanju zaostaje za Milanom, Firencom, Torinom, Venecijom i brojnim drugim naseobinama, pretežno na severu zemlje.
Malo bih se pozabavio i strepnjama konzervativaca glede “opasnosti” od separatističkih tendencija prouzrokovanih ovakvim ili sličnim modelom decentralizacije. Povodi za separatizam mogu biti različiti i dele se na dve osnovne kategorije: nacionalni i ekonomski. Treća varijanta predstavlja svojevrsnu mešavinu ove dve.
Decentralizacija - noćna mora srpskih konzervativaca
Kod ekonomski podstaknutog secesionizma, teritorija koja želi da se odvoji od ostatka države to čini procenjujući: 1) da je njen realni ekonomski potencijal ugušen nepravednom raspodelom unutar postojeće državne zajednice (Vojvodina); ili: 2) da se ekonomski daleko brže razvija od ostatka države i da će se kao takva po logici stvari još kvalitetnije razviti kao samostalna država (slučaj Slovenije u SFRJ).
Separatizam na nacionalnoj osnovi može se javiti kao posledica jačanja osećanja većine građana na određenom delu teritorije o kulturološkim osobenostima koje su stekli tokom dužeg razdoblja suživota na datom prostoru, što ih bitno razlikuje (izdvaja) od (većine) ostalog stanovništva. Ovaj proces rezultira kreiranjem posebnog identiteta (reč koja je u Srbiji do te mere vulgarizovana da mi je mrsko i da je napišem!) i dovodi do toga da se kolektiv počne osećati kao nov entitet, sazreo za formiranje vlastite nacionalne države (Katalonija u Španiji, Vojvodina once again…).
Drugi oblik nacionalnog separatizma je onaj klasični: kada na određenom području većinu čine pripadnici već postojećeg naroda (uglavnom i nacije) koji ne mogu ili ne žele da se uklope u postojeće institucionalne okvire države na čijoj teritoriji obitavaju, što vremenom stvara podlogu za ideju o osamostaljenju (primer Kosova, u izvesnoj meri Irske i Škotske u Britaniji).
Nacionalni razlozi su svakako primitivniji od ekonomskih, ali su i jedni i drugi sasvim legitimni sve dok se realizuju mirnim putem, bar ako mene pitate. Osnovna poenta je u tome da je zabluda tvrditi kako je secesionizam direktno povezan sa decentralizacijom. Centralističko uređenje nije nikakva garancija da se deo teritorije neće otcepiti, štaviše – centralizam će još brže izazvati takvu pojavu. Isto tako, decentralizovana državna struktrura ne stvara sama po sebi bilo kakve pretpostavke za pojavu separatizma.
Biću iskren i direktan do kraja: uopšte povodom ove teme ne razmišljam da li će se neki deo Srbije nekad u budućnosti otcepiti (nebitno iz kog razloga). Šta god da se po tom pitanju desi, najvažnije je da prođe bez ratova, ucena, pretnji i teških reči. Neka bude stvar civilizovanog dijaloga i dogovora pametnih i zrelih ljudi. Neuporedivo mi je važnije da tamo gde živim vladaju mir, blagostanje i lična bezbednost od toga kolika će biti površina te teritorije i kako će se zvati. Što reče jednom davno Ciceron: ubi bene, ibi patria.
Tekst je preuzet sa sajta Centra za građansku politiku i kulturu Differentia
