Početak u maloj lajpciškoj crkvi
THUMBNAIL: www.gamesbids.com
BY: www.gorannecin.rs
U Nemačkoj se obeležava 20. godišnjica početka protesta koji su kulminirali rušenjem Berlinskog zida. Na prvom skupu u Lajpcigu(Leipzig) 4. septembra 1989. učestvovala je mala grupa mirovnih aktivista, ali se njihov protest pretvorio u masovni pokret za političku slobodu.
PHOTO: www.gamesbids.com
Male demonstracije počele su da se održavaju svakog ponedeljka u Lajpcigu.
U prvim protestima, održanim u jednoj protestanskoj crkvi u gradu, učestvovao je tek relativno mali broj mirovnih aktivista.
Ali i ta prva i relativno skromna demonstracija prkosa uskoro je prerasla u masovni pokret i već mesec dana kasnije 70 hiljada ljudi defilovalo je ulicama Lajpciga ali i drugih gradova u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj.
Jednu od centralnih uloga u protestima, s prvobitnim zahtevima za većim demokratskim pravima i slobodom da se putuje, imala je crkva.
Protestanski sveštenik, Ulrih Zajdel(Ulrich Seidl), kaže da su okupljanja aktivista u njegovoj crkvi u autoritarnoj istočnoj Nemačkoj, sa njenom zloglasnom tajnom policijom Štazi(Schtazi), za učesnike protesta bila krajnje rizična: “Atmosfera je bila veoma napeta. Plašili smo se države, njene vojske, policije i tajne službe i taj strah je bio prisutan na svim okupljanjima gde se, ponedeljkom uveče, molilo za mir. Najopasnije je bilo posle tih “molitvi” kada su ljudi odlazeći iz crkve i frustrirani komunističkom vlašću, postajali sve hrabriji u svojim protestima. I to je bio početak sučeljavanja s vlastima koji je okončan kolapsom komunističkog sistema”.
PHOTO: www.commons.wikimedia.org
Volfgang Tifenze, učesnik protesta u Lajpcigu a danas nemački ministar za saobraćaj, kaže da se, kako je opisuje, miroljubiva revolucija u jesen 1989. godine, odvijala posle radnog dana jer su se ljudi tek uveče okupljali kako bi protestvovali ali i vodili žive rasprave o demokratizaciji zemlje.
Po njegovim rečima ovaj pokret se širio izuzetnom brzinom jer je zemlja bila zrela za promene:”To je prosto bio proces. Ljudi na ulicama su vikali: Pridružite nam se, i tako je i bilo. Na kraju su se ulicama Lajpciga kretale desetine hiljada ljudi. Hrabri ljudi u drugim gradovima su nam se pridružili. To je način na koji smo uzdrmali sistema i na kraju srušili Berlinski zid”, kaže jedan od učesnika prvih protesta u Istočnoj Nemačkoj Volfgang Tifenze.
Na opšte iznenađenje istočnonemačke vlasti nisu odgovorile upotrebom sile od čega su mnogi, kao neizbežne reakcije, strahovali.
PHOTO: www.semok.de
Piter Milar(Peter Millar) je u to vreme bio centralnoevropski dopisnik londonskog “Times”-a.
On kaže da je uvek kada bi izostala intervencija policije, naredni protest postajao još masovniji: “Bili smo veoma iznenađeni. Sve ovo se odvijalo samo tri meseca posle događaja na trgu Tijenamen(Tiananmen) u Pekingu(Beijing). Nismo znali šta će se dogoditi jer u Istočnoj Nemačkoj do tada nije bilo pravih masovnih protesta. No, više od policije. plašili smo se Rusa. Lajpcig je u to vreme bio okružen sovjetskim vojnima bazama i mislili smo da će poslati tenkove na ulice”.
Novinar ”Times”-a velike zasluge za miran tok događaja pripusuje tadašnjem sovjetskom lideru Mihailu Gorbačevu(Mihail Gorbachov).
Gorbačov je, kaže Piter Miler za BBC, po sopstvenom priznanju nalik španskom kralju Huanu Karlosu(Juan Carlos) nasledio apsolutnu moć, ali je odlučio da je ne upotrebi.
Istočnonemački lider, Erih Honeker(Erich Honecker), jeste zatražio od Kremlja(Kremlin) da upotrebi tenkove ali je odgovor iz Moskve(Moscow) bio negativan.
Piter Milar kaže i da je kulminacija ovih protesta, rušenje Berlinskog zida, zapravo bila slučajnost koju niko nije niti očekivao niti planirao: “Namera je bila da se ublaže ograničenja na putovanje istočnih Nemaca na Zapad. To je, međutim, bilo pogrešno shvaćeno i ono što se dogodilo u Berlinu 9. novembra je bila čista slučajnost. Neki su na osnovi toga razvili teoriju da istoriju pišu greške. U svakom slučaju protesti u Lajpcigu su nastavljeni i posle toga odnosno kada je postalo jasno da je i ujedinjne dve Nemačke realna mogućnost”.
Dvadeset godina kasnije, posle dve decenije postojanja ujedinjene Nemačke i demokratije, sveštenik Ulrih Zajdel, kaže da je uglavnom zadovoljan: “Naravno, nije raj na zemlji. Imamo drugačiji sistem u kojem je novac svemoćan. Ipak, ponosan sam na to da je crkva učestvovala u nenasilnoj promeni vlasti. Izbegli smo krvoproliće i građanske sukobe”.
Komunistička Istočna Nemačka doživela je krah naredne godine.
[LOGO6]
