“To” nas napada
THUMBNAIL: Goran Necin
AUTHOR: Goran Necin
Dogovorili ste se sami sa sobom, da više nećete “to” uzimati u ruke, da je “to” besmisleno, perverzno, bolesno, da je čist mazohizam, ali avaj. Dok čekate rasklimani autobus gradskog prevoznika, šetate sa porodicom po uličicama u vašem kraju, ili pak odete ujutro u obližnju prodavnicu po osnovne namirnice - opet se pred vas, nepozvano i nenadano, kao u košmaru stvori ”to”.
Nespokojne tetkice prodavačice i ofucani sredovečni prodavci patriotskih crta lica, u kioscima; mladi devojčurci - suburb kopije novokomponovanih pevaljki - u mini-marketima; isfrustrirani vremešni kelneri, - svako jutro ispunjavaju svoje radne obaveze dekorišući svoje štandove, tezge, šankove…preko svih štampanih izdanja, sa ”to”.
Zašto tetkice iz kioska vole “to” (All I need is Ronhil)
Tetkice sa slamom na mestu kose, često sa čudnim naglascima u odnosu na onaj koji se koristi u gradu gde rade i žive, iz nekih svojih razloga(genetika je čudo) osećaju svetu dužnost i moralnu obavezu, da po štandu poređaju “to”, tako da i ako nećeš, ipak moraš videti sve te zveri kako reže zlokobnim, crnim bold fontom nenormalne veličine, koje namamljuju svoje devijantne uživaoce, dok istovremeno prete razumu svakog iole normalnog čoveka. Prošetah do obližnjeg kioska u kraju u svojoj skromnoj želji da se, pošteno, za izvesnu količinu novca, dokopam paklice-dve cigareta. Dok stojim pred razjapljenim prozorskim ramovima limene firmice, konstatujem da je “to” na svom uobičajenom mestu - rukopoloženo, grubom, kao seljačko sukno, rukom prodavačice, koja je taj svoj zadatak odradila u stilu angažovane revolucionarke.
Znači - na kiosku je stanje redovno, revolucija teče, tetkica je zadovoljna uspehom svoje “to” kampanje za ovaj dan ali je, očigledno, i dalje nezadovoljna svojim ličnim životom. I dok paklica Ronhila lagano klizi u moj džep, ostavljam neprijatnu brkatu tetkicu-revolucionarku da se mršti kroz okvir prozorčića na kiosku i da, svojim ideološki i sektaški ostrašćenim akcijama, plaši normalne kupce koje je neka loša sreća dovela do pred pendžer matore uspaljenuše.
Intermeco
Laganim korakom, obazrivo, jer je na semaforu blinka samo svetlost u srednjem kružiću, ostala dva su ili zaspala ili u štrajku, a može biti i da su u kvaru. Prelazim pešački prelaz na putu ka sledećem iskušenju - samostalnoj trgovačkoj radnji(STR) u koja je u vlasništvu lokalnog privatnog preduzetnika(mislim, lokalni je od devedesetih prošlog veka). E, tu me već čeka svojevrsna golgota, a verujte mi ne preterujem kada to kažem. Doživeću jedan od onih momenata u životu, kada pomisliš da u ovoj zemlji samo besmisao ima smisao, da ludilo nije baždareno i nakon čega trezveno doneseš zaključak posle kojeg ti “sve lađe potonu” još u samoj luci.
Lim, plastiglas, cirada…
Ispred bespravno izgrađenog dela STR, smeštenog pod limom, plastiglasom, ciradom od kamionske prikolice i ko zna kakvim još, za prehrambenu prodavnicu, adekvatnim građevinskim materijalom, nazire se mrak unutrašnjosti objekta. Već sam se stresao - ali nema nazad jer jesti se mora, a piti…tu i tamo. Hrabro sam zakoračio u neizvesnost ili, pak, surovo suočavanje sa, već bezbroj puta, proživljenim i preživljenim trenucima. Od koliko je nastavak sazdan serijal ”Petak 13″?
Plavi fabrički mantil u piljarnici
Pod ciradom(limom, plastiglasom, trskom, leopardovom kožom…) pozdravih momka koji radi u predvorju pakla, u međuspejsu zvanom piljarnica, u kojem je nabacano nekoliko rashladnih vitrina ispunjenih raznim pićima koja, nekim čudom nikada nisu hladna - frižideri sa sladoledom, a pored nje večito prazna korpa za smeće(pretpostavljam da onaj ko poliže sladoled, posle toga pojede ambalažu), i police sa voćem i povrćem ispunjene solidno svežom robom koja je poreklom sa naših meridijana, dok se za tropske voćke izgledaju iscrpljeno kao da su putovale sa Melmaka pa kroz vasionu u režiji srpske železnice. Na ulici je temperatura prešla 30 stepeni po gospodinu Celzijusu, dok pod šarenom kupolom ”od svačega” ima mnogo više. Momak koji tu radi na sebi nosi plavi radnički mantil, koji mu se usled neodgovarajuće veličine vuče po zemlji, taj isti je imao na sebi, dobro se sećam, i u januaru mesecu. Dok čaprka po polupraznoj gajbi sa već prilično natrulim crnim lukom, znoj se toči sa njegovog lica. Znam, znam - vlasnik prodavnice je “propisao” to odevanje, a dečko mora da ćuti i trpi. Gazda je odprilike tih godina da verovatno ima dete ili decu istog uzrasta kojeg je i preznojani momčić u odeždi “za sva godišnja doba”. Nakon ove pomisli našao sam se zatečen svojim osećanjem - ne solidarnosti ili sažaljenja prema ovom dečaku, već prezira zato što, kao da je to podrazumevano, prihvata svoj očajni položaj.
Moj stomak je prvi među jednakima
Uđoh u STR gde me je dočekala, nešto malo, prijatnija temperatura vazduha. Naravno, i tu gazda štedi, pa se klima uređaj malo uključi malo isključi, taman toliko, da se ne pokvare prehrambeni artikli na određenim policama i time ne izgubi svoju planiranu zaradu. Da prodaje šrafove, sto posto, ne bi ni uključivao klimu u radnji, a radnici…”ma koji bre radnici bre, oni su tu da rade, a ne da se hlade, bre”. No, s namerom, istrenirano, ne osvrćem se u pravcu kase, da me “to” ne bi preplašilo pre nego što obavim kupovinu. Ranije mi se dešavalo da nesmotreno bacim pogled u pravcu odakle se kezeči “to”, pa nakon tog stravičnog susreta i doživljenog šoka, zaboravim pola stvari na koje sam se nameračio da kupim. Dovoljno mi je i to što se istraumiram činjenicom da su cene u STR mahom više nego u Berlinu, Beču, Budimpešti…Ali avaj, ipak sam doneo čvrstu odluku da se najpotrebije kupiti mora po svaku cenu - osim po cenu susreta sa “to”….Izglasano…Stomak glasao ZA - ja PROTIV - mozak SUZDRŽAN, kao i uvek u ovakvim situacijama. Glas stomaka je najvažniji(moj lični lex specialis), jer bez njega mene nema - bez mozga je dokazano da se može. Po principu raspodele moći među srpskim ministrima, gde je jedan prvi među istima - stomakova se ima poslednja čuti.
“Bila sam i ja jednom na splavu”
Biram po policama - kao da ne znam šta ću kupiti, a na kraju se u korpi nađu uvek isti proizvodi, hleb nasušni, mleko, cigarete…Iz plastičnog, na pijaci kupljenog, zvučnika, kroz krčanje dopiru zvuci nekog bliskoistočnog melosa. Zavijanje neke ženske osobe iz zvučnika razleglo se po pakovanjima makarona, kesicama vanilin šećera i kutijicama čajeva naslaganim na najvišoj od svih polica u samom uglu prodavnice. Mlade radnice vrckaju u ritmu, a jedna prepričava “nezaboravan” provod….Pretpostavljete gde se odigrao “nezaboravni” - pa da - na nekom oronulom splavu na Dunavu. Ostale više mrduckaju nego vrckaju svojim komičnim ženskim atributima, i dive se glasnogovornici sa splava, a u jedna od njih stidljivo ispusti kroz proređeno zubalo - ”bila sam i ja jednom na splavu”. Sve ove devojčice imaju od 18 do 25 godina - svetla budućnost naših STR i celog srpskog društva.
Urlik u osam
I dok se ambijent u STR, polako, pretvarao u orijentalni suk, a moje uši već polako počele da cvile, idiličnu atmosferu antičke Persije, u paramparčad raznese neljudski krik.
”Šta je sad ovo” - pomislih zatečen i odsutan. “Gazdarica te zove”, začuh glas iza svojih leđa. “Koja bre gazdarica, šta se dešava”- pomislih preneražen. “Pa skoro sam se, na poslednjem radnom mestu na kojem sam dirinčio, rešio šizofrene gazdarice” - nastavih razmišljati brzinom svetlosti. U tom trenu,pored mene protutnja devojčica u radnoj uniformi, odnosno, roze keceljici - jednoj od onih koju dobiješ za džabe kada kupiš deset pakovanja trećerazredne instant supe. Malo se osvestih i udahnuh duboko slatkastim ukusom ispunjen vazduh iz STR i preživeh još jedan stres, pre nego što shvatih šta se zapravo dogodilo. Iz kancelarije - ustvari to je magacin-kancelarija - začuh iste one krike i urlike od malopre ali nešto slabijeg volumena. Gazdarica se drala na mladu radnicu kao da je upravo saznala da joj je ova otrovala, svu familiju i to tri kolena unapred i unazad.
Konc-magacin & gutačica salame
Osvrnuh se oko sebe da vidim da li su ostale devojke, koje ovde rade, žive i zdrave. Kad leba ti, najstarija “koleginica”, - od ove nesrećnice koja je otišla “bogu na istinu” u konc-magacin - sva zajapurena(seljačko rumenilo, definitely) u delu gde se prodaju suvomesnati proizvodi, skrivajući se iza pulta, trpa u već prepuna usta komade krupno isečene salame, i pogledom preko naočara(crni debeli okvir), sa podrugljivim smeškom usmerava svoj izvitopereni pogled, čas ka vratima konc-magacina, čas u vitrinu za salame odakle vadi komadine salame koje, u ovom bogom datom momentu, spušta niz ždrelo, a da ih ni ne sažvaće. Sa nevericom, okrenuh se u pravcu gde se nalazi kasa, a tamo dama sa splava i još dve radnice stoje kao skamenjene, pognutih glava, u tišini, kao u redu za streljanje.
Otrov nije delovao
Poželeh da što pre izađem iz ove ludačke situacije u kojoj se nađoh ni kriv ni dužan. Munjevito pobacah u korpu sve što sam planirao(a i što nisam) da kupim i još brže stigoh do kase. Anemične i beživotne oči senke za kasom me pogledaše u dužini treptaja okom, pa se spustiše na minijaturnu fiskalnu kasu. Drhtavi prsti prodavačice za trenutak se razleteše po tastaturi, a rastrzani ples koji su tancovali bio je nalik j kariki koja nedostaje u okovu večite tuge. Uzeo sam račun u vidu tanke trakice, koji je “porodila” najmanje fiskalna kasa koju su moje oči ikada videle.
Tek tada, uz tek čujno - “izvolite”, i moje nešto malo glasnije - “hvala”, u okretu ka izlaznim vratima, ispred očiju mi iskoči “to”. Demonska, ogromna, crna slova. Istog trena, mozak mi je upio otrov kojim “to” razara i ubija najotpornije. Prolaze deseti delovi sekunde… jedan sekund… i onda, ispljunuh otrov. Otvorih vrata STR, prođoh kroz vreli pojas piljarnice i ugledah svetlost dana. Zahvalan svim mogućim bogovima, božanstvima, svemiru, majci što me je rodila, Alfu i E.T-u, Mikiju i Šilji - gunđajući sebi u bradu mantru mog simpatičnog zemljaka: “ovo nije istina, ovo nije istina…”, udaljih se u panici i nespretnim koracima od ovog pakla na zemlji.
U hladu svoje sobe, uz omamljujući plavičasti dim cigarete, u tom trenutku pronađoh preko potreban mir. “Na polovini cigarete” shvatih da su mi se ovakve stvari i ranije dešavale i da je iluzorno verovati kako se ponovo neće dogoditi. Malo zatim, sa poslednjim dimom ispunih pluća i pomirih se sa tom činjenicama.
Koga “to” ne plaši - on je zlo!
Sutradan, odlučih da odem do kioska - ali nikada više u STR. Svestan da će “to” biti okrutno, naoštreno i spremno da bljucne svoj volšebni otrov, odlučnim korakom uputih se ka manijakalnom kezu tetkice iz kioska, svestan da je “to” samo odraz stvarnosti i događaja koji iz nje proizilaze - poput zla koji se krije u STR, poput bezbroj zala koji se mogu pronaći u mnogim sličnim mestima, uvek i svugde, oko mene. Da nije tako, “to” ne bi ni postojalo. “To” je potreba zlih, bezdušnih i prokletih. Koga “to” ne plaši - on je zlo. Onog koga “to” može uplašiti - on je još uvek čovek.
Toplo vam preporučujem da pogledate, podsetite i opustite uz filmsko umetničko delo - horor klasik “It”. Ako ni zbog čega drugog, ono bar iz razloga da bi se podsetili kako svako od nas može na jednostavan način kontrolisati “to” - prostim pritiskom dugmenceta “stop” na video plejeru, odnosno, menjanjem televizijskog kanala daljinskim upravljačem, ili jednostavno - izaberite drugi film.
Suoči se sa zlom. Pobedi zlo. Pogledaj ”to” 
Mi smo ljudi!
Loading ...
